Ujedinjene nacije su 1994. godine ustanovile 9. avgust kao Svetski dan siromašnih, sa ciljem da pitanje položaja socijalno ugroženih taj dan dobije veću pažnju od uobičajene. U Srbiji se siromaštvo u društvenom narativu zvanično ne priznaje ili se svodi na izolovani incident prouzrokovan individualnom odgovornošću, a ne sistemskom nepravdom, upozorava Inicijativa A 11 uoči Svetskog dana siromašnih.
Građani Srbije već duže vreme bore se ne samo protiv sistemskih i pravnih prepreka, već i protiv dubinske nejednakosti i konstantne, izražene nepravde koja ih sprečava da ostvare pravo na rad, na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, na adekvatno stanovanje i na obrazovanje.
Na današnji dan, čini se da siromaštvo uopšte nije osvešćeno kao problem čije rešenje predstavlja javni interes i otuda ne čudi potpuno urušavanje sistema socijalne zaštite kojem svedočimo. Uzrok ovakvom stanju stvari nije u nedostatku finansija, već u nečijoj odluci da javni interes postoji negde drugde, a ne tamo gde je intervencija najneophodnija.
Stopa rizika od siromaštva u Srbiji zvanično je 20 odsto, podaci su Republičkog zavoda za statistiku za 2022. godinu. Naročito zabrinjava i podatak UNICEF-a prema kome svako peto dete u Srbiji živi u riziku od siromaštva. Rođenje u siromaštvu znači lošu ishranu, narušeno zdravlje, dečiji rad i zanemarivanje obrazovanja. Dete rođeno u ovakvim uslovima nema jednaku šansu za normalan razvoj kao njegovi ostali vršnjaci, zbog čega se siromaštvo prenosi "sa kolena na koleno".
Za donosioce odluka u našoj zemlji socijalna zaštita predstavlja trošak, problem, spisak lepih želja, a ne mehanizam za borbu protiv siromaštva, naglašava Inicijativa A 11. Otuda i ne čudi što se institucije koje ove odluke sprovode uglavnom vode strahom da ne učine previše, umesto da sagledaju šta je opasnost ako učine premalo.
Prirodna posledica ovakvog narativa je primena štetnog Zakona o socijalnoj karti, koji zbog svojevrsnog "algoritamskog eksperimenta" najsiromašnije građane posmatra kao osumnjičene za potkradanje državnog budžeta, a ne kao ljude u potrebi za društvenom podrškom. U poslednje dve godine više od petine korisnika izgubilo je pravo na novčanu socijalnu pomoć, koja iako iznosi samo 11.674 dinara po pojedincu i predstavlja tek 44 odsto iznosa prihoda koji je jednoj osobi potreban da bi prešla prag rizika od siromaštva, svojom redovnošću i izvesnošću održava percepciju društvene solidarnosti sa svim marginalizovanim ljudima.
Prag rizika od siromaštva je, prema poslednjim raspoloživim podacima, 26.509 dinara mesečno za pojedinca, odnosno 55.668 dinara za porodicu sa dvoje dece. Sa medijalnom zaradom od oko 77.000 dinara, upitno je kako bilo ko sa realnim primanjima u Srbiji "krpi kraj sa krajem".
Bitno je napomenuti da se minimalna cena rada, na koju je osuđen veliki udeo zaposlenih na srednjem i nižem nivou ranga, godinama unazad određuje na nivou ispod minimalne potrošačke korpe, što je problematično jer ni minimalna potrošačka korpa ne predstavlja realnu, već statističku kategoriju. Održavanje trenutnog iznosa minimalne potrošačke korpe i minimalnog cena rada samo produbljuje siromaštvo u Srbiji - kontinuirano odbijamo da se suočimo sa činjenicom da je za dostojanstven život potrebno više i da ljudima ne treba luksuz, već zadovoljenje osnovnih potreba.
Poražavajuće je da, prema podacima RZS, 14 odsto građana u Srbiji ne može sebi da priušti da par puta nedeljno pojede meso ili ribu. Poražavajuća je i činjenica da grejanje stana ne može da priušti 9,5 odsto ljudi. Skoro polovina (49,7 odsto) populacije kaže da troškovi stanovanja značajno opterećuju budžet domaćinstva, što nam govori da je adekvatno stanovanje izuzetno teško ostvarivo ekonomsko i socijalno pravo svih nas.
Svedočimo konstantnom urušavanju prava koja su nam svakodnevno neophodna – prava da se lečimo, hranimo, stanujemo i da u slučaju potrebe računamo na društvo kroz sistem socijalne zaštite. Mere koje država (ne) preduzima ostavljaju duboke posledice i poslednji je čas da se energija donosilaca odluka preusmeri sa jačanja "ekonomskog tigra" na shvatanje da efikasno ostvarivanje naših ekonomskih i socijalnih prava predstavlja interes od najvišeg značaja.
"Bogata" država ništa ne vredi ako su joj građani siromašni.
Saopštenje Inicijative A11
Foto: Pixabay.com
