U Srbiji, Mađarskoj, Gruziji i drugim zemljama istočne Evrope novi građanski srednji sloj sve je manje spreman da se miri sa korupcijom i samovoljom vlasti, ali da energija masovnih demokratskih pokreta ne bi isparila i Zapad mora da prestane da podržava lažnu stabilokratiju i da usvoji robusnu susedsku politiku, piše Noje cirher cajtung (NZZ).
"Ono što je zajedničko većini tih manifestacija je želja da sopstveno društvo usmere ka Zapadu. Iz Kijeva, Minska, iz Bukurešta i Tbilisija čuje se isti poziv, a pored nacionalne zastave mogu se videti i zastave EU. Teško da može da postoji bolji dokaz za 'meku moć' evropske zajednice država", piše NZZ.
Švajcarski dnevnik ipak primećuje da su u mnogim zemljama istočne Evrope masovni prodemokratski protesti sa početka 2000-ih ostali bez rezultata ili su naprosto ugušeni brutalnom silom kao u Rusiji, a zaitm deset godina kasnije i u Belorusiji.
U zemljama istočne Evrope je, prema pisanju dnevnik, u postkomunističkim decenijama nastao novi srednji sloj ljudi koji su obrazovani, dobro zarađuju, poznaju EU i inostranstvo i mogu da porede stvari.
"Oni više nisu spremni da u svojoj zemlji trpe okolnosti kakve su u zapadnom susedstvu nezamislive. Žele pre svega ono što nazivaju normalnim životom - funkcionalnu državu, sa dobrim bolnicama, školama, funkcionalno pravosuđe, slobodne izbore, neometanu slobodu kretanja i pristup znanju, Iz tog pragmatizma se rađa bes prema korumpiranim i autoritarnim vlastima, koji je pogon i demonstranata u Srbiji", piše NZZ.
"Ono što je skoro svima zajedničko je i nespremnost da se partijski organizuju. Međutim, u reprezentativnim demokratijama preti opasnost da se snaga demonstranata na taj način raspline", ocenjuje NZZ, dodajući da sve dok u ustavu nema elemenata direktne demokratije, preti zamiranje masovnih građanskih protesta.
"Iz svega toga proizlazi da unutrašnja dinamika sama očigledno nije dovoljna za promenu. I upravo zato su demonstranti gledali u Brisel. EU se, međutim, uvek mučila kako da postupa sa takvim manifestacijama", piše dnevnik.
Kao primer, NZZ navodi represiju u Rusiji i Belorusiji koja je uglavnom bila praćena nemoćnim protestima Brisela, ili propust EU da u Rumuniji političku transformaciju postavi kao uslov još prilikom pristupanja 2007. godine, i podršku koju su evropske socijaldemokrate neprestano davale rumunskoj "korumpiranoj" socijaldemokratskoj partiji.
Slično je, piše dnevnik, i sa Mađarskom, samo što su u njenom slučaju evropski konzervativci dugo podržavali premijera Viktora Orbana. A i sama EU je sebi nametnula pravila koja jako otežavaju postupanje protiv država koje povrede demokratski konsenzus, dodaje list.
"Pogrešna partijsko-politička solidarnost i sistemske blokade objašnjavaju zašto u Budimpešti i Bukureštu mogu da rovare antizapadni političari, a Brisel ih još uvek izdržava. Uz to, istočni vlastodršci su jako dobro razumeli kako da se održe na vlasti. Aleksandar Vučić nudi Berlinu litijum, kupuje francuske mlaznjake i obećava red. Na takvu stabilokratiju su igrali i Brisel i veliki evropski glavni gradovi, svakako i Berlin. Ali u konačnici je krug država oko EU sve samo ne stabilan", piše NZZ.
To što na Balkanu nema otvorenih sukoba može se zahvaliti samo američkom vojnom prisustvu, koje u svakom trenutku može da nestane, piše NZZ i naglašava da zato zapadna Evropa mora da preuzme odgovornost koju nije ispunila još od 1989. godine.
"Iz ptičje perspektive situacija mora da deluje kao iznenađenje. Mađarska i Srbija su ekonomski beznačajne male državice. Bosansko-srpska paradržava Milorada Dodika je tako mala da se teško nalazi na mapi. Pa ipak Orban, Vučić i Dodik vuku Zapad za nos", piše dnevnik.
NZZ ocenjuje da uopšte nije nemoguće rešiti ta regionalne pitanja. Eufor treba, prema pisanju dnevnika, da sprovede nalog za hapšenje Dodika, a u Mađarskoj, Nemačka treba da zapreti obustavljanjem ulaganja, što Viktor Orban ne bi dugo izdržao. "U Srbiji bi bila dovoljna jedna gesta, a to je da evropski zapad oda priznanje hrabrosti i angažmanu demonstranata i da prestane da Vučića posmatra kao partnera", piše NZZ.
"To bi svakako bio raskid sa dosadašnjim evropskim manirima. Ali Evropa mora da se odluči - ili će se prikloniti robusnoj susedskoj politici, ili će te susede preuzeti sistemski konkurenti Moskva, Peking, pa i Ankara, sa teškim posledicama po stabilnost i sposobnost delovanja ostatka Evrope", zaključuje NZZ.
Izvor: Dnevni evropski servis
Foto: Beta
