Pariski sporazum o klimatskim promenama stupa na snagu 4. novembra, dok 7. novembra počinje 22. konferencija UN o klimatskim promenama, gde će se diskutovati detalji primene Pariskog sporazuma. Srbija treba hitno da pristupi ratifikaciji Pariskog sporazuma, ali i pokaže spremnost na njegovu odlučnu primenu razvijanjem ambiciozne Nacionalne strategije za borbu protiv klimatskih promena.

Autor: Dragana Mileusnić, koordinatorka za energetske politike jugoistočne Evrope u evropskom ogranku Mreže za klimatsko delovanje (Climate Action Network Europe)

Pariski sporazum je usvojen prošlog decembra na svetskom klimatskom Samitu u Parizu, pri čemu se 195 zemalja sveta, uključujući i Srbiju, obavezalo da će progresivno smanjivati svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte, do nultog nivoa emisija u drugoj polovini ovog veka. Da bi Sporazum stupio na snagu, bilo je potrebno da ga ratifikuje preko 55 zemalja sveta, koje zajedno čine preko 55% svetskih emisija gasova sa efektom staklene bašte.

U do sada nezapamćenom izrazu političke volje i jedinstva širom sveta, oba uslova su ispunjena. Tako Pariski sporazum stupa na snagu 4. novembra, manje od godinu dana nakon što je usvojen. To je jedan od rekorda za najbrže stupanje na snagu jedne globalne konvencije. Sporazum sada treba prevesti u niz aktivnosti koje će omogućiti dostizanje postavljenih ciljeva. U nastavku predlažemo neke od koraka koje Srbija treba da preduzme na tom putu.

Prvi korak: ratifikacija sporazuma

Pariski sporazum stupa na snagu samo nekoliko dana pre početka sledeće velike UN konferencije o klimi, koja se održava od 7. do 18. novembra u Marakešu. U Marakešu će se raspravljati o detaljima primene Pariskog sporazuma, odnosno o merama koje će omogućiti drastično smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte u narednim godinama.

Države koje sporazum još nisu ratifikovale, poput Srbije, pravno gledano neće moći aktivno da utiču na odluke donesene na ovoj konferenciji a koje se tiču detalja njegove primene.

Zbog toga, Srbija treba hitno da ratifikuje Pariski sporazum, kako bi se što pre uključila u diskusije oko mera njegove primene i počela da se priprema za punu primenu sporazuma. O tome koliko su ratifikacija i rano učešće važni, govori u prilog činjenica da je Evropska Unija prošlog meseca razvila posebnu proceduru kojom je omogućena hitna ratifikacija sporazuma od strane Evropskog Saveta i Evropskog Parlamenta. Time je premošćena duga procedura koja obično zahteva ratifikaciju od strane svih 28 parlamenata država članica.

Drugi korak: nacionalni dijalog o klimatskim promenama

Pariski sporazum stupa na snagu u vreme kad Srbija razvija Nacionalnu strategiju za borbu protiv klimatskih promena. To je jedinstvena prilika da aktuelna Vlada pokaže da je zrela za rešavanje ovog problema, koji će dalje oblikovati razvoj drugih ključnih privrednih sektora, poput energetike i poljoprivrede. Zbog toga, Strategija mora biti donesena u najširem društvenom dijalogu, uz konsultacije sa civilnim društvom, velikom industrijom ali i manjim biznisima, poljoprivrednicima kao i svim drugim zaintersovanim građanima. Jedino se tako može osigurati legitimitet usvojenih strateških rešenja.

Treći korak: Poboljšanje nacionalnog cilja za smanjenje emisija

Proces razvoja Nacionalne strategije za borbu protiv klimatskih promena treba da ponudi nove razvojne putanje za Srbiju, razmatrajući i opcije sa značajno većim smanjenjem emisija gasova sa efektom staklene bašte od onih trenutno planiranih. Da podsetimo, Srbija je UN Okvirnoj konvenciji o klimatskim promenama prošle godine podnela dokument u kome se deklarativno obećava smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte za 9.8% u odnosu na 1990. godinu. S obzirom da su naše današnje emisije već za četvrtinu manje nego one iz 1990. godine, ovakav cilj predstavlja u stvari povećanje emisija.

Nadležene institucije ovaj trend pravdaju objašnjenjem da je Srbija bogata jeftinim ugljem koji se mora koristiti zarad ekonomskog razvoja. Cena tog uglja, ipak je, nešto drugačija kada se uzmu u obzir stvarni troškovi proizvodnje energije iz ovog goriva, poput troškova aero-zagađenja nastalog u procesu sagorevanja uglja. Poređenja radi, Svetska zdravstvena organizacija je prošle godine objavila da troškovi aero-zagađenja u Srbiji iznose trećinu nacionalnog dohotka, od čega veliki udeo dolazi upravo od energetike.

U nacionalnu računicu ne ulaze ni ogromni troškovi koje već plaćamo zbog uticaja klimatskih promena, kroz poplave, suše i uništene poljoprivredne prinose. Nacionalna strategija za borbu protiv klimatskih promena bi morala iz korena da promeni način formiranja ključnih sektorskih politika u Srbiji.
Tome treba dodati i svest o skorašnjim dešavanjima kako u svetu, tako i u susedstvu.

Dok kod nas obezbeđuje finansiranje za uglja, Kina globalno postaje lider u borbi protiv klimatskih promena i planira da smanji svoje emisije i količinu energije dobijene iz uglja. Istovremeno, evropski investitori odustaju od daljeg investiranja u ovakve projekte, znajući da su oni na duže staze neisplativi.

O tome svedoči i primer iz Crne Gore, gde je pre samo nedelju dana Češka izvozna banka objavila da ne uspeva da nađe finansiranje za planirani drugi blok termoelektrane u Pljevljima. Dodajući tome ogromni potencijal obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti u Srbiji i veliku osetljivost čitavog regiona na uticaje klimatskih promena, jasno je da naš klimatski cilj mora da prođe ozbiljnu reviziju.

Primena uporedo sa razvojem zakonskog okvira

Kako se klimatske promene već osećaju, primena odredbi Pariskog sporazuma mora da počne već sada. Sa jedne strane, treba razvijati mere adaptacije najosetljivih sektora na posledice promena ali i raditi na smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Imajući u vidu da većina nacionalnih emisija u Srbiji potiče od energetskog sektora, to znači postepeni prelazak sa upotrebe uglja na obnovljive izvore energije, uz masovnu primenu mera energetske efikasnosti. Ratifikacija i postavljanje adekvatnog zakonskog okvira moraju da se odvijaju uporedo sa preduzimanjem konkretnih mera za ublažavanje klimatskih promena na terenu.

U suprotnom, možemo doći u situaciju u kojoj ćemo, realizacijom planiranih projekata za proširenje kapaciteta na ugalj, doći u situaciju "zaključanosti" u energetsku infrastrukturu koja je neisplativa, neodrživa i nekompatibilna sa standardima EU. Izbor je na nama.