Prisustvo najsitnijih čestica plastike u vazduhu, vodi i zemljištu, njihova količina i rasprostranjenost, do sada su bili samo predmet nagađanja, ali sada je razvijen metod za merenje nanoplastike i to pomoću mirisa.
Dušan Materić, vođa Grupe za mikroplastiku, nanoplastiku i elemente u Centru za studije okoline Helmholc u Lajpcigu, novom metodom je otkrio koncentracije nanoplastike u alpskom ledu, vazduhu, pa čak i u tkivu jadranskih dagnji.
Do otkrića je došao gotovo slučajno, mereći koncetracije organskih aerosola u uzorcima leda.
"Međutim, ono što sam otkrio jeste da veliki udeo signala u uzorcima dolazi od – nanoplastike. To su čestice plastike manje od mikroplastike, to jest od 1 mikrometra", naveo je Materić u autorskom tekstu za portal Klima101.
Prvi rezultati njegovog istraživanja pokazali su da je nanoplastika u uzorcima bila prisutna u velikim količinama, sličnim kao mikroplastika, kao i da zagađenje ovim česticama seže daleko unazad.
"U jednom istraživanju, identifikovali smo nanoplastiku duž uzorka sa Grenlanda, do dubine od 14 metara, što su naslage koje sežu do šezdesetih godina prošlog veka. Nanoplastika se, drugim rečima, već decenijama gomila svuda oko nas, u vodama, zemljištu, ali i u vazduhu", istakao je Materić.
Mada koncentracije osciliraju, kako kaže, "nanoplastike u vazduhu može biti toliko da, kada bi umesto plastike u pitanju bilo zlato, bilo bi ekonomski isplativo 'izolovati' je iz vazduha".
Merenje nanoplastike u uzorcima iz prirode je kompleksno, jer onog momenta kad čestica postane dovoljno mala, standardne spektroskopske metode više ne mogu da se koriste.
"Vi možete da vidite česticu pod, na primer, elektronskim mikroskopom, ali ne možete potvrditi da li je čestica plastika ili neki drugi prirodni materijal, jer je suviše mala da bi laserska apsorpcija ili refleksija potvrdila hemijski sastav", objašnjava Materić. "Samim tim, niko nije mogao izmeriti koliko nanoplastike ima u bilo kom uzorku iz prirode, samo se dugo spekulisalo da ona postoji. Sve do sada".
Metod koji je Materić osmislio radi na principu merenja isparljivih organskih jedinjenja, odnosno merenju mirisa koje ispuštaju čestice nanoplastike kada se zagreju.
"Dovoljno je da samo nekoliko nanograma polimera bude prisutno u uzorku, i već možemo da je detektujemo. Tako da nama efektivno treba npr. nekoliko mililitara otopljenog snega ili jezerske ili rečne vode", navodi Maretić.
On dodaje da se nanoplastika non stop iznova formira od većih fragmenata i da se transportuje u svim pravcima, vodom i vazduhom, na izrazito velike udaljenosti.
Nanoplastika se mahom formira od mikro ili makro plastike. U principu plastični materijali, bilo građevinski kao što su PVC ili stiropor, ili materijali za pakovanje kao što su boce i kese, odlaganjem i izlaganjem podložni su prevashodno fizičkim i hemijskim procesima (vetar, UV zraci, kiseonik, ozon iz vazduha i slično), koji dovode do narušavanja mikrostrukture materijala, i potom fragmentacije do nanoplastike.
Materić je sa svojim timom merio prisustvo nanoplastike u vazduhu na Alpama i Pirinejima, u određenim gradovima u Evropi, na površinskim vodama (Švedska i Sibir), u moru (Severno more, Jadran, Severni Atlantik), i na polarnom području (morski led oko Antarktika i uzorci leda sa Grenlanda).
U jednom skorijem istraživanju, nanočestice plastike otkrili su u tkivima jadranskih dagnji, kupljenih sa pijace u južnoj Italiji, a nađene koncentracije ukazuju na to da bi Evropljani u proseku mogli da unose oko dva miligrama nanoplastike godišnje samo iz ishrane ovim morskim plodovima.
"Ono što je gotovo standardno – i porazno – u našem svakodnevnom radu je da se sa svakim rezultatom analize iznova iznenadimo nivoom i širinom globalnog zagađenja nanoplastikom", kazao je Materić i dodao da u saradnji sa drugim institucijama, sada radi i na potencijalnim metodama uklanjanja nanoplastike iz, na primer, pitke vode.
Izvor: Klima101
Foto: Pixabay.com
