Partije radikalne desnice nastavljaju da dobijaju na snazi u članicama EU istovremeno menjajući politički pejzaž i dovodeći u pitanje dugogodišnji konsenzus o integraciji EU. Stavovi radikalne desnice o politici proširenja EU veoma se razlikuju i dok neki ukazuju na ekonomske i strateške koristi, drugi upozoravaju na kulturne razlike, migraciju, finansijski trošak.
Iza izbornih rezultata koji odslikavaju evroskepticam i predstavljaju značajan iskorak u desno stoje nezadovoljstvo javnosti imigracijom, ekonomskim disparitetima i percipiranim gubitkom suvereniteta, ocenjuje se u novoj studiji Helenske fondacije za evropsku i spoljnu politiku (ELIAMEP), neprofitnog instituta iz Atine.
Iako neke od tih partija, uključujući Voks (VOX) u Španiji i Švedske demokrate (SD), tek treba da formiraju kohezivne stavove o proširenju ili zauzmu jasne pozicije protiv, to pitanje narednih godina verovatno će postati sve više politizovano. To je uglavnom rezultat veze proširenja sa drugim politički osetljivim pitanjima za stranke radikalne desnice, uključujući migraciju, fiskalnu politiku, poljoprivrednu politiku i nacionalni suverenitet, koja su i fundamentalna na njihovim agendama.
U izveštaju "Rast radikalne desnice i evroskeptičnih političkih snaga i uticaj na politiku proširenja EU" zaključuje se da ključne bojazni radikalno desnih partija oblikuju i njihove poglede na proširenje EU. Te bojazni svrstane su u pet kategorija - finansijske, oko migracije i bezbednosti, spoljne politike, oko podrške javnosti i izborne strategije, kao i bojazni oko funkcionalnosti EU i suvereniteta.
Kod finansijskih bojazni, holandski PVV npr. podržava štedljivu ekonomsku poziciju tvrdeći da bi prijem manje razvijenih zemalja značio neprikladan finansijski pritisak na članice koje su neto davaoci u budžet EU. Slično misle i Nacionalno okupljanje (RN) u Francuskoj, Alternativa za Nemačku (AfD), SD u Švedskoj i Slobodarska partija (FPÖ) u Austriji, odnosno partije iz zemalja koje više doprinose budžetu EU nego što iz njega dobijaju.
Na pitanjima migracije i bezbednosti, RN često povezuje proširenje sa povećanjem ilegalne imigracije i organizovanog kriminala, AfD i FPÖ su fokusirani na antimigrantski narativ čija meta je muslimanska populacija a PVV više pažnje poklanja kulturnim i društvenim rizicima.
U oblasti spoljne politike, tolerantan ako ne i naklonjen stav AfD prema Rusiji pokreće njeno protivljenje pristupanju EU Ukrajine i Moldavije. Istovremeno je stav Braće Italije (FdI) Đorđe Meloni do sada bio za proširenje, što odražava širu pro-zapadnu i pro-NATO strategiju.
Na pozicije partija radikale desnice mogu da utiču i javno mnjenje i unutrašnja politička dinamika. U Austriji i Nemačkoj, gde je skepticizam oko proširenja u javnosti veliki, FPÖ i AfD su nastojali da to iskoriste na izborima da dobiju veću podršku.
Poslednja zabrinutost radikalne desnice odnosi se na funkcionalnost i suverenitet EU, s obzirom da te stranke proširenje povezuju sa širim diskusijama o upravljanju u EU. Oni tvrde da je za prijem novih članica neophodna institucionalna reforma, poput prelaska na glasanje kvalifikovanom većinom u oblastima npr. spoljne i poreske politike, a koju vide kao podrivanje nacionalnog suvereniteta. Ocenjuje se da bi prelazak na glasanje kvalifikovanom većinom pojednostavio donošenje odluka ali i pojačao tenzije među članicama pružajući plodno tlo partijama radikalne desnice da pojačaju evroskeptični diskurs.
U izveštaju se ističe da EU mora pažljivo da balansira između izazova partija radikalne desnice i širih ciljeva jedinstva i širenja. Skepticizam radikalne desnice može da uspori ili izbaci iz koloseka politiku proširenja, posebno u vezi sa Ukrajinom i Zapadnim Balkanom. S druge strane, njihov fokus na suverenitet i nacionalni identitet nameće pitanje modela integracije u EU i može da vodi alternativama poput "Evropa u više brzina" ili pridruženog članstva.
U studiji se ukazuje i na značaj činjenice da linije podele između podrške i protivljenja proširenju među strnakama radikalne desnice nisu ujednačene. Italijanska FdI usvojila je naime pragmatičan stav za proširenje ističući ekonomske i strateške koristi dok su PVV i FPÖ čvrsto protiv.
Na kraju, radikalno desne stranke mogle bi da se kategorizuju kao one koje podržavaju proširenje, poput FdI, one sa dvosmislenim stavovima, poput Voksa, i one koje su protiv, kao što je AfD.
Izvor: Dnevni evropski servis
Foto: Pixabay.com
