Skup šefova država regiona i predstavnika EU u Atini, kao i deklaracija koja je potpisana još jedna su poruka o važnosti regiona za Evropsku uniju u trenutnom globalno političkom kontekstu. Iz sadržaja dekaracije, koji je brižljivo kreiran tako da se sa njom usaglase svi koji su bili prisutni, jasno je da je evropski interes očuvanje uticaja u regionu, kao celini.
Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji
Jasno je naročito i da Evropska unija nije digla ruke od Srbije, imajući u vidu da deklaracija nije sadržala odredbe koje bi Srbiji, za razliku od ostalih država bile sporne, a tiču se sankcija Rusiji.
Ipak, predsednik Srbije Aleksandar Vučič stavio je potpis na tekst koji je vrlo decidan po pitanju rata u Ukrajini, regionalne saradnje i evropske perspektive regiona, što nam pokazuje da po pitanju balansiranja spoljne politike Srbije nije došlo do suštinskih promena, ni kada je reč o poziciji Srbije, ni kada je reč o tolerancijiji EU na nju.
Sve to nam ukazuje da je ključni evropski interes u ovom trenutku očuvanje stabilnosti regiona i prevencija širenja bilo koje vrste konflikata u kojima bi Rusija videla svoj interes.
Upravo zbog toga atinski skup i stavlja fokus na konkretne mere kojima bi se vratio integritet procesa proširenja, oličene u Planu rasta za Zapadni Balkan, predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.
Dvadeset godina nakon Solunskog samita jasno je svima da tada osmišljena politika proširenja ne samo ne osigurava transformativne procese, kako je to bio slučaj u nekim drugim zemljama, već i najdirektnije utiče na rast euroskepticizma.
Fazno pristupanje za koje se organizacije civilnog društva zalažu već nekoliko godina upravo kroz ovaj paket dolazi do izražaja, jer je najveća odgovornost za dalji integritet procesa proširenja na strani Evropske komisije.
On omogućava efikasnu evaluaciju pripremljenosti država kandidata, ali i mogućnost da budu konkretno nagrađane za parcijalni napredak. Ovo bi omogućilo ne samo pristup uvećanim fondovima, već i pristup institucijama i pojedinim procesima odlučivanja u skladu sa pripremljenošću i kapacitetima.
Ovakav pristup daje konkretnu perspektivu članstva, konkretne beneficije građanima, ključne za resupostavljenje poverenja u EU budućnost, ali i ostavlja dovoljno vremena državama da u skladu sa sopstvenim tempom pristupaju daljim institucionalnim reformama.
Ako je solunski samit 2003. godine otvorio evropska vrata regionu, na možda neopravdano entuzijastičan način, ovaj atinski nam pokazuje zašto se EU i dalje ne odriče Zapadnog Balkana, uvažavajući realnost globalne politike, ali i kapaciteta država regiona da budu deo evropske porodice.
Tekst je objavljen u okviru Programa tranzicione saradnje Republike Češke.
Izvor: Dnevni evropski servis
