Ditmir Bušati, ministar spoljnih poslova Albanije

EU bi trebalo da pojača političku dimenziju procesa evropskih integracija Zapadnog Balkana koji postaje stvar procedure. U regionu je došlo do određenog nazadovanja, posebno u zemljama u kojima je EU imala manje uspeha u učvršćivanju evorpskog puta. U zemljama regiona se više ne stvaraju savezi na osnovu etničke pripadnosti, već protiv mreže sudova koji bi trebalo da sude za korupciju, zloupotrebe položaja ili ratne zločine. Nema nikakave "tiranske platforme", to je dokument koji su napisale - a mi podržali, tri od četiri albanske stranke zastupljene u parlamentu Makedonije, s ciljem da se, između ostalog, očuva jedinstvo te zemlje.

Razgovarao Georgi Gotev, urednik portala EurActiv.com, Brisel

Rekli ste da Albanija nije jedina zemlja u kojoj opozicija bojkotuje parlament. Isto se dešava u Crnoj Gori, dok u Makedoniji sukob dve vodeće stranke sprečava formiranje vlade. Zašto se to dešava? Zašto je u nekoliko zemalja Zapadnog  Balkana istovremeno politički proces u zastoju?

To je pozvezano sa zahtevima u procesu pristupanja EU, a koji se odnose na modernizaciju institucija, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala i reformu pravosuđa. Danas na Balkanu imamo razlilčite saveze. Do pre 10 do 15 godina savezi su se formirali na osnovu etničke pripadnosti, a sada se, kako se čini, prave savezi protiv sudova.

U našem okruženju uspostavlja se mreža sudova – tu je specijalni tužilac u Makedoniji, a znate da rad tamošnjeg specijalnog tužioca ometa politički estabilšment. Tu je i specijalni tužilac u Crnoj Gori, specijalni sud na Kosovu i specijalni tužilac, kao i proces provere za sve sudije i tužioce u Albaniji, što do sada nije bio slučaj.

Postoji politički otpor tome jer bi moglo doneti promene na javnoj sceni na Zapadnom Balkanu. Te je delom posledica procesa pristupanja, a delom stranog mešanja i uticaja. Imamo treće strane koje su dosta uporne u susedstvu i ometaju reformski proces.

Mislite na Rusiju?

S jedne strane, reč je o otporu kako bi se sačuvao status kvo. Pitali ste me za Crnu Goru. Tu smo videli na delu nametanje Rusije, pokušaj državnog udara koji je uključivao elemente iz Ruske Federacije i Srbije. A onda smo videli i kampanju protiv pristupanja Crne Gore u NATO. U kampanji su učestvovali političke grupe u zemlji, mediji i čak pravoslavna crkva.

Ipak, etničku komponentu ne treba potceniti. Takozvana "platforma iz Tirane" za Makedoniju izgleda da predstavlja glavni problem u susednoj zemlji.  Na nju se gleda, posebno VMRO-DPMNE, kao na mešanje u unutrašnje stvari.

Albanija je među prvima priznala Makedoniji. Mi smo jedna od retkih zemalja u okruženju koja nikada nije dovodila u pitanje teritorijalni integritet Makedonije, nikada nije dovodila u pitanje identitet i jezik Makedonije. Jedna trećina stanovnika Makedonije su Albanci koji su uvek bili proevropski i evoatlantski nastrojeni. Teško bi se našao sused koji je je više prijateljski nastrojen prema Makeodniji od Albanije.

U Makedoniji je sada na delu duboka kriza demokratije. Postoje i tendencije kod Gruevskog i nekih političkih grupa da se ova kriza demokratije transformiše u međuetničku krizu.

Nema nikakave "platforme iz Tirane" već je to dokument koji su napisale tri od četiri albanske stranke koje su zastupljene u parlamentu Makedonije, a koji smo podržali jer u njemu vidimo jasan napor Albanaca da se, kao prvo, očuva jedinstvo Makedonije, kao drugo traži se bolji međuetnički sklad u duhu Ohridskog sporazuma, kao treće, primena Dogovora iz Pržina i četvrto da se odblokira put Makeodnije ka NATO i EU kroz normalizaciju odnosa sa Grčkom, Bugarskom i naravno Albanijom i Kosovom, kao susedima Makeodnije.

Ali jedan od najvažnijih elemenata "platforme iz Tirane" jeste da albanski bude zvaničan jezik u Makedoniji. To, prema oceni kritičara, gotovo je isto što i promena ustavnog uređenja. Makedonija ipak nije federacija.

Ne znam kako bi ovaj argument, da albanski bude zvaničan okvir, značio isto što i federalizacija zemlje. Ali, ako se pogleda Ohridski sporazum i uzroci sporova između Makedonaca i Albanaca u Makedoniji, očigledno je da se slabo sprovode obaveze iz tog sporazuma.

Kod Gruevskog i drugih postoji tendencija da smatraju Albance sezonskim radnicima u sopstvenoj zemlji. I nema ozbiljnih napora da se obezbedi međuetnički sklad u zemlji. U proteklih pet do šest godina, društvo se sve više deli po etničkim linijama. Verujem da bi uključivanje takozvane albanske platforme u ustav i novi zakodnovani okvir zemlje bilo pozitivnije za obe etničke grupe koje žive u Makedoniji ili dvema najvećim entičkim grupama – Makedoncima i Albancima.

Kažete da Gruevski tretira Albance kao sezonske radnike, šta pod time mislite?

Ako pogledate njegove izjave, sasvim je jasno da pridaje više pažnje otvaranju radnih mesta, što nažalost nije slučaj, nego stvaranju održivog okruženja za međuteničku sklad i ujednačeniji ekonomski razvoj zemlje. Kada putujete Makedonijom, odmah primetite razlike i jaz između dve zajednice koji se mora premostiti. Način na koji se ulaže, način na koji se resursi i bogatstvo raspodeljuje, način na koji su etničke zajednice zastupljene u institucijama, sve to mora da se postepeno prilagođava.

To zvuči pomalo nadmeno...

Napravio sam jasnu razliku između demokratije u krizi i tendencija da se pretvori u međuetničku krizu. Ako pozivate ljude da izađu na ulice i uzvikuju parole protiv Albanaca, protiv SAD, EU i NATO, ako ih pozivate da izađu na ulice i uzvikuju parole protiv identiteta Albanaca u Makedoniji, doći ćete do istih zaključaka. Gde tu vidite nadmenost?

Šta bi EU trebalo da uradi? Na nedavnom samitu razmotrena je situacija Zapadnom Balkanu koja deluje prilično zabrinjavajuće...

Prvo moraju da se unese više političkog duha u proces koji postaje više stvar procedure, jer ima više međukoraka i merila. Drugo, mora se uzeti u obzir novo geostrateško okruženje u regionu. Govorili smo o Makedoniji, ali isto važi i za Albaniju, Srbiju, Crnu Goru. Učvršćivanjem Zapadnog Balkana na evorpskom putu moguće je je pojačati uticaj EU na untrašnja dešavanja i dinamiku. U okruženju je došlo do određenog nazadovanja  posebno u zemljama u kojima je EU imala manje uspeha u učvršivanju evorpskoh puta.

Treće, nama je potrebno više investicija i premošćavanje ekonomskog jaza između Zapadnog Balkana i drugih zmalja u centranoj i istočnoj Evropi koje su pristupile 2004. Ne govorim o proseku u EU. Ali zemlje centralne i istočne Evrope su mogle da konkurišu za strukturne fondove mnogo pre pristupanja, što nije slučaj kada je reč o Zapadnom Balkanu.

Govorimo o šest zemalja koje ukupno imaju 22-23 miliona ljudi, što je manje od Rumunije, i ne bi trebalo da bude opterećenje za EU. Na kraju, neophodno je konsolidovati evorpski projekat jer je u kontekstu migrantske krize i terorističkih napada Zapadni Balkan bio ključan za bezbednosti za EU. I bilo bi pošteno da su (lideri zemalja Zapadnog Balkana) bili za stolom kada je EU proslavljala 60. godišnjicu Ugovora iz Rima. To je bio slučaj povodom 50. godišnjice ali deset godina kasnije strateško okruženje je drugačije i zemlje kandidait nisu za stolom. To je pomalo čudno.

Prevela M.P.

Foto: Evropska komisija