Sve dalja evropska perspektiva Zapadnog Balkana, birokratski jezik izveštaja o napretku koji lako podleže različitim tumačenjima i izostanak konkretnih dela učinili su da objavljivanje Paketa proširenja Evropske komisije izgubi na važnosti i relevantnosti za obične građane.
Milica Delević, direktorka u EBRD i bivša direktorka Kancelarije za evropske integracije Srbije
Objavljivanje godišnjeg paketa o proširenju Evropske komisije nekada je bila velika stvar. Sam dokument i, još više, izveštaji za pojedinačne zemlje bili su željno iščekivani kao pokazatelj političkog pravca vlada i njihovih dostignuća. Pritisak da se izveštaji prevedu što je pre moguće bio je veliki, jer su bili predmet žive javne debate – u nacionalnim parlamentima, medijima, organizacijama civilnog društva. Bili su smatrani korisnim sredstvom za držanje vlada odgovornim za održavanje dinamike reformi koje bi osigurale napredak ka članstvu u EU – cilj koji je imao većinsku podršku u svim zemljama Zapadnog Balkana. To je odražavalo razumevanje i da je perspektiva članstva dostižna u ne tako dalekoj budućnosti, i da je Komisija nepristrasan arbitar razvoja u zemljama o kojima izveštava.
Kako je ta evropska perspektiva postajala sve dalja i nedostižnija, izgubljen je osećaj hitnosti i važnosti povezan sa objavljivanjem paketa. Iako duži i detaljniji, izveštaji su postali deo birokratske vežbe, ne toliko relevantni za živote običnih građana. Prvobitno nazvani “izveštaji o napretku”, dokumenti se sada realnije zovu “izveštaji o zemljama”. Ustvari, skoro 20 godina posle obećanja članstva u Solunu, niti jedna zemlja Zapadnog Balkana nije došla ni blizu pridruživanja EU. Čak i kada Komisija preporuči napredovanje zemlje u sledeću fazu procesa proširenja, to često blokira jedna ili više članica na osnovu razloga koji nemaju ništa sa razvojem događaja o kojima Komisija izveštava.
Konačno, birokratski jezik, kojim se opisuje razvoj, suviše lako podleže različitim interpretacijama vlada i onih koji pokušavaju da ih drže odgovornim za sprovođenje, ili nesprovođenje, reformi povezanih s evropskom agendom. U odgovoru na kritike, Komisija je pojasnila svoju procenu stepena pripremljenosti, kao i preporuke za konkretne kriterijume. Ali razumevanje toga kakva je zemlja u odnosu na druge u regionu ili u odnosu na sopstveni učinak tokom vremena ostaje nedokučivo. Veoma tanka linija razdvaja “dalji rad i politička posvećenost su potrebni da se nastave i prodube reforme i otklone nedostaci” od “nazadovanja”. Značenje prvog se lako može izgubiti kod običnih ljudi; ovo drugo je svima jasno. Čak i kada je Komisija jasna u svom opisu situacije, kao što je bilo u slučaju sa referencom o zarobljenoj državi u svom izveštaju 2018, okleva da ponovi tu kvalifikaciju u bilo kojem od svojih izveštaja o zemlji, ostvaljujući to otvorenim za one za koje bi to zapravo moglo biti relevantno.
Rezultat je propuštena prilika za stvarnu debatu o tome šta je učinjeno, šta treba da bude urađeno i, uopšteno govoreći, o čemu se tu radi. Bilo bi još važnije da izveštaje prate dela – kao što je davanje statusa kandidata Bosni i Hercegovini i vizne liberalizacije Kosovu.
Ranije ove godine, Ukrajina i Moldavija su postale kandidati za članstvo u EU. U izuzetno teškim okolnostima, to je bio potsetnik zašto je evropski projekat važan. Ako postoje bilo kakve lekcije za Komisiju iz iskustva sa Zapadnim Balkanom, to su da se govori jasno i da se osigura da reči ne budu obezvređene nedostatkom delovanja.
Izvor: BiEPAG
Foto: BiEPAG
