Svakodnevica nas podseća na važnost poznavanja istorije. To ne važi samo za nas sa savremenim regionalnim iskustvima već je primenjivo i šire, posebno posmatrajući aktuelne globalne tokove. Iznova se susrećemo sa političkim praksama koje su dokazano neproduktivne i društveno štetne. Istorija se možda ne ponavlja, ali se ponavljaju greške, pa to podseća na kružno vraćanje na mesto odakle smo pošli. Uz stalno pitanje, dokle?
Nije slučajno što nas iskustva ne uče u dovoljnoj meri korisnim i svrsishodnim rešenjima. Iako je uzroka mnogo, deo objašnjenja leži i u načinu podučavanja istorije. I kako izgleda, problem će se usložnjavati kako se učenje (kao deo samoobrazovanja) prenosi u digitalni svet u kome, još uvek nema dovoljno autoriteta iz područja istorijske nauke, a predrasude se reprodukuju još brže i lakše.
Mi istoričari se već dugo vremena bavimo unapređivanjem metodoloških pristupa savremenom izučavanju istorije, ali to ostaje odvojeno od savremenih digitalnih potreba mladih generacija. Situaciju otežava i činjenica da istorija spada među najzloupotrebljivanije nauke – i u stalnoj je borbi sa dominantnim nacionalističkim politikama. A sada je borbu potrebno proširiti i u digitalni prostor – to je ujedno nova teškoća, ali i prilika, da u demokratizovanim prostorima (koliko god da je algoritam moguće nazvati demokratskim!) omogućimo moderne pristupe istorijskim temama i što je najvažnije – damo relevantne odgovore na nova-stara pitanja u svetu digitalne interakcije. Ako to ne učinimo mi, učiniće AI. A ne treba zaboraviti da se veštačka inteligencija uči samo na digitalnom sadržaju. Zaključak se sam nameće.
Uz sve to, naš posao otežava još jedna komponenta. Način na koji se istorija u regionu i dalje piše i čita, pod uticajem je nacionalisitčkih politika, i tako (pre)opterećena nacionalnim narativima, ona je ljuštura, značenjski ispražnjena. Prepuna nacionalnih toposa – osmišljena da se reprodukuje, bez postavljanja pitanja. I to nije slučajno – učenik koji razume procese, i koji je u stanju da poveže slične obrasce u različitim državama i epohama – u stanju je i da postavi pitanje o društvu u kome živi. Skraćena pažnja mladih ne mora da bude prepreka kvalitetnom učenju, iako se nastavnici na nju često tuže – to samo od nas zahteva drugačije pristupe u predavanju i prezentovanju istorijskih narativa i epizoda. Digitlani svet nam tu daje nebrojene mogućnosti, i zato hrabro zakoračujemo u teren koji je pođednako i naš – savremeno doba zove nas sve da se prilagodimo novim potrebama.
Prepoznajući savremene društvene nedostatke, novi pristupi (da li su više i toliko novi!) postaju ne samo potreba, već i imperativ. Projekat zajedničkih istorijskih čitanki (Joint History Books, jointhistory.net), jedan je od najvažnijih koraka u procesu objedinjavanja razumevanja istorije zajedničkih prostora. Jer prostor i istorijski procesi nas sve povezuju u jednu celinu, a nacionalne agende dele u odvojene, nepovezane, sukobljene tabore.
Šest knjiga sastavljenih tako da iskusan profesor istorije može da ih iskoristi za svoje časove kao značajno unapređenje u kvalitetu nastave, tu su i za samostalno korišćenje od strane učenika – svaku istorijsku celinu moguće je bolje razumeti ako se upoznaju i sa istorijskim izvorima naroda izostavljenih iz nacionalne perspektive. Prednost je i što su sve čitanke dostupne na lokalnim jezicima, pa to olakšava i čitanje i razumevanje.
Kako to funkcioniše u praksi? Jedan primer, iz druge čitanke posvećene nastanku nacionalnih država na Balkanu. U nacionalnim kurikulumima, imamo stalno veličanje nacionalnog oslobođenja. Rađanje nove nacionalne države – postavljeno je u oštar konrtast za teškom prošlošću, što oslobođenje čini veličanstvenijim, a metode borbe u tom procesu savršeno legitimnim, i divljenja vrednim. U tako prešišćenom narativu, nema prostora za težnje drugih naroda koji doživljavaju svoju sudbinu pođednako veličanstvenom i izabranom. U tako postavljenom okruženju, drugi narodi i njihove težnje postaju ne samo razumljivi kao deo istog procesa – već smetnja. Na taj način kreiraju se nacionalne predrasude, koje se onda generacijama opravdavaju, i postaju deo celine nepodložne preispitivanju.
Primera je mnogo, a zajedničke čitanke nastupaju sa pozicija razbijanja ušančenih narativa i otvaraju prostor za razumevanje istog iz različih perspektiva. Šireći modlu za razumevanje istorijske stvarnosti, mi zapravo bolje razumevamo i svet oko sebe. U svetu razumevanja manje je protora za predrasude, manipulacije i zloupotrebe. Od sada, čitanke su dostupne i u digitalnom svetu, a interakcija sa istoričarima uspostavljena je preko različitih kanala na društvenim mrežama. Na taj način dajemo svoj doprinos u približavanju kvalitetnog istorijskog sadržaja mladim generacijama kroz interaktivan pristup i direktan kontakt – tamo gde oni provode najviše vremena. Tako se zatvara (ili otvara?) krug demokratizacije širenja znanja, i izlaska ujedno i iz offline prostora i nacionalisitčkih kurikuluma. XXI vek, biće vek izazova. Ali spremni smo.
Autor teksta je Sanja Radović, istoričarka i saradnica projekta Joint History Books.
