Profesor filozofije univerziteta Montenj iz Bordoa Kristof Buton (Christophe Bouton).
Ideologija hitnosti, koja vlada u današnjem društvu, ugrožava demokratiju. Potrebno je povratiti politički autoritet nad ekonomijom, a nedavni propis u Francuskoj kojim se propisuje pravo na isključivanje sa poslovne korespondencije u slobodno vreme pokazuje da je moguće donositi zakone kojima se ograničava hitnost na poslu.
Razgovarao: Klod Kasteran (Claude Casteran), AFP
Šta je vreme? Da li ga isto definišu naučnik, filozof, mlada i stara osoba?
Brojni filozofski i naučni pristupi konceptu vremena, među kojima sigurno ima razlika, slažu se najmanje u jednom: kada se kaže vreme, misli se na sled. Subjektivno iskustvo vremena, koje se razlikuje u zavisnosti od pojedinaca, njihovog raspoloženja, uzrasta, generacije, društva i doba u kojem žive – ne dovodi u pitanje tu ideju sleda. Kako je to formulisao pripovedač naućne fantastike Rej Kamings (Ray Cummings), vreme je „ono što sprečava da se sve dogodi ođednom”.
Da li je u prošlosti postojala tiranija brzine kakvu danas vidimo?
Iako već u antičko doba, pre svega kod Seneke, nailazimo na opis života u hitnosti, posebno kada se govori o elitama koje su preopterećene obavezama (poput trgovaca i advokata), ova pojava dobila je do tada nezabeležene razmere od kraja 18. veka, a posebno od industrijske revolucije 19. veka, kada se pojavio osećaj da se istorija ubrzava. Ovaj osećaj je delom posledica ubrzanja prevoznih strdstava, čemu se pridodaje i brzina sredstava komunikacije, na šta je uakzao i francuski filozof Pol Virilio 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Dematerijalizacija i nove informacione i komunikacione tehnologije samo su doprinele toj tendenciji, koju međutim ne treba u celini osuditi. Brzina nije nužno loša sama po sebi, da bi se kritikovala potrebno je napraviti razliku između raličitih situacija i precizirati kriterijume.
Od kog momenta brzinu treba kritikovati?
Čim počne da dovodi do štetnih pojava poput zagađenja životne sredine ili, da pređem u drugi registar, do pogoršanja uslova rada. Napredak tehnologije u pogledu transporta i komunikacije mogao bi da ima pozitivne efekte, posebno da ostavi više slobodnog vremena za pojedinca. Ali on se najčešće koristi baš u suprotne svrhe, da se podstakne i ubrza trka za produktivnošći i profitom.
Po mom mišljenju brzina nije u toj meri problem kao nezauzdani kapitalizam, koji u procesima proizvodnje i organizaciji rada uspostavlja sve efikasnije mehanizme hitnosti. U različitim formama koje je imao kroz istoriju (tehnička podela rada, mašinizam, tejlorizam, i slično), kapitalizam je pokušavao da uspostavi poseban odnos sa vremenom, pri čemu je osnovna ideja bila da je vreme resurs koji treba iskoristiti i iz njega izvući što je više moguće. Otuda i današnja ideologija vrednovanja brzine, ubrzanja, hiperaktivnosti, koja kao posledicu donosi pojave prekomerne uključenosti i iscrpljenosti.
Druga moguća posledica manjka vremena je manjak fizičke i psihičke raspoloživosti građana za političke pojave, čije shvatanje iziskuje sve više vremena. U tom smislu, hitnost predstavlja opasnost za demokratiju, koja iziskuje slobodno vreme, što su u antici nazivali "skholè"
Ko može da izbegne tu opasnost? Mistici koji se povlače iz sveta? Zagovornici koncepta opadanja ekonomije ?
Ekonomisi su kompetentniji od mene da se izjašnjavaju o izvodljivosti zamisli opadanja ekonomije, kojoj u najmanju ruku pripada zasluga pružanja alternative trci za produktivnošću. Sa druge strane, ne verujem previše u pojedinačna rešenja za povlačenje, koja predstavljaju luksuz koji ne može sebi svako da priušti.
Budući da je problem sistemski, rešenja mora biti kolektivno i političko. Reč je pre svega o ponovnom uspostavljanju političkog autoriteta nad ekonomijom. Da damo samo jedan konkretan primer, nedavni napredak, iako još stidljiv, po pitanju prava na isključivanje (od posla u slobodno vreme) u Francuskoj, pokazuje da je moguće napraviti zakone koji ograničavaju hitnost na poslu.
Prevela: S.V.
Ilustracija: Shutterstock
