Na nedavno održanom beloruskom referendumu građanima je postavljeno jedno neinformativno pitanje: "Da li prihvatate izmene i dopune Ustava Republike Belorusije?" Iza suvoparne, birokratske strukture pitanja – čiji sadržaj ne deluje da odgovara minimumu pravnih standarda u tom domenu – ne krije se ništa nevažno.
Dr Miloš Petrović, gostujući predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Naprotiv, tražena je podrška beloruskih građana za izmene poput omogućavanja doživotnog imuniteta od sudskog progona za bivše predsednike, ograničavanje mandata za buduće predsednike (na maksimalno dva), ali se i otvara mogućnost za, kako mediji prenose, raspoređivanje nuklearnog arsenala na području te zemlje u slučaju nastupanja posebnih okolnosti. Da li su beloruski građani bili svesni toga ili ne, i da li rezultati referenduma barem približno odgovaraju realnosti (navodno je dve trećine izašlih podržalo ustavne promene), za vlasti Belorusije ne deluje da je od prioritetne važnosti.
Beloruski lider Lukašenko najavio je molbu Rusiji za "vraćanje nuklearnog oružja" iz sovjetskog perioda u slučaju razmeštanja nuklearnih kapaciteta na teritorijama susednih članica Severnoatlantske alijanse. Zašto "lider" a ne "predsednik"? Poslednji predsednički reizbor Lukašenka nije priznat u zapadnom delu međunarodne zajednice usled kršenja demokratskih procedura, nasilja nad demonstrantima i faktički nelegitimnih podataka o glasovima na osnovu kojih je nastojao da zadrži svoju funkciju. Nepriznavanju rezultata predsedničkih izbora u Belorusiji 2020. godine pridružila se i Srbija kao kandidat koji pregovara o članstvu u Evropskoj uniji. Izolovan od strane Zapada, Lukašenko je priznanje potražio u Moskvi, i u pojedinim drugim prestonicama članica Evroazijske unije. Od tada se uočava sve snažnija podrška Lukašenka spoljnopolitičkim aktivnostima Rusije. Pre nekoliko meseci je predsednik međunarodnog odbora beloruskog parlamenta izjavio da je "beloruska strana de facto i de iure odavno priznala Krim", iako nije bilo medijskih izjava o tome. U poslednjim nedeljama izdata su i saopštenja o vojnim manevrima "duž granice Savezne države", nadnacionalne rusko-beloruske strukture koja je zbog averzije Minska dugo vremena bila samo virtuelna. Konačno, ulazak ruskih trupa na tlo Ukrajine iz pravca Belorusije (pored ostalih pravaca) samo je dodatno ilustrovao u kojoj meri se dugogodišnja Lukašenkova politika balansiranja pomerila u pravcu Rusije, samo što je to ovaj put usmereno i protiv jednog od najbližih suseda, Ukrajine.
Čak i sama najava mogućnosti razmeštanja nuklearnog arsenala na području Belorusije – zemlje koja se, kao i Ukrajina, te vrste oružja devedesetih odrekla – izuzetno je problematična, baš kao i spekulacije da bi zapadni susedi tih zemalja takođe mogli tome da pribegnu. Međutim, ono što najviše onespokojava jeste činjenica da se radi o zemlji čije rukovodstvo nije međunarodno priznato i koje, kao rezultat toga, izbegava da se ponaša međunarodno odgovorno, i to u najozbiljnijoj evropskoj krizi nakon mnogo decenija. Sa svoje strane, Rusija nastoji da podrži povratak vladajuće strukture Belorusije u međunarodne tokove, bilo kroz diplomatske usluge (posredovanje u rusko-ukrajinskom sukobu), ili kroz produbljivanje političke krize, potezanjem pitanja nuklearnog naoružanja. Bilo kako bilo – jedna od lekcija ukrajinske krize jeste da se mora biti svestan ograničenja koje različita međunarodna savezništva sa sobom nose. To se ne odnosi samo na Ukrajinu koja je u suštini prepuštena svojoj sudbini, već i na Belorusiju, kojoj se to isto može dogoditi sutra.
Dr Miloš Petrović je autor knjige "Nastanak ukrajinske krize: od političke iluzije Evropske unije do bitke za postsovjetsku Evropu".
