Alternativa višedecenijskom procesu proširenja EU bilo bi oživljavanje koncepta o kome se raspravljalo pre više od dve decenije - pridruženo članstvo kao preliminarna faza punopravnog članstva, smatra istraživač berlinskog Centra za međunarodne mirovne operacije (ZIF) Andreas Vitkovski.
Brzo članstvo u EU žele i Ukrajina i Moldavija i Gruzija. Tzv. asocijacijski trio, formiran u okviru Istočnog partnerstva EU, preuzeo je stvar u svoje ruke, piše Vitkovski u autorskom tekstu koji je objavio EUobzerver.
Ukrajina je krajem februara zatražila članstvo u EU, zatim i Moldavija i Gruzija. Zbog ruske agresije na Ukrajinu, Evropski savet je odmah naložio Evropskoj komisiji da ispita te prijave.
U tekstu "Ponovno razmatranje pridruženog članstva: Kako ispraviti politiku proširenja EU" Vitkovski piše da je EU posle samita u Versaju, umesto da pošalje moćan politički signal, ostala u defanzivi, dok su njeni lideri uveravali Ukrajinu da je ta zemlja deo "evropske porodice". Niko međutim nije hteo da uliva nadu oko brzog procesa ulaska u članstvo.
Motivi tri aspiranta su razumljivi - kao svedoci invazije na Ukrajinu oni žele jače, brže i više obavezujuće veze sa EU. Oni ne očekuju samo proširenu podršku, već i veću bezbednost. Međutim, proces pristupanja može da traje decenijama i teško da je pogodan za geopolitičke prečice.
Trio pak nije spreman za pristupanje i, uprkos svim naporima, jedva da imalo ispunjava Kopenhaške kriterijume koji su preduslov za članstvo u EU - stabilne demokraske institucije, vladavinu prava i konkurentnu tržišnu ekonomiju.
S druge strane, EU je trenutno preopterećena da prima nove članice i predsedavajući Savetu (francuski predsednik Emanuel) Makron traži reforme kako bi Unija imala kapacitet za prijem. Tu su i sporovi zbog politika Poljske i Mađarske, kao i rat u Ukrajini.
Prema rečima autora teksta, pred EU su dve mogućnosti - da ostane na kursu ili da se odluči za nešto novo, čime bi poslala snažan politički signal.
Nastavljanje sadašnje politike gurnulo bi "trio za asocijaciju" u višedecenijski proces koji je veoma neizvestan, s obzirom na pomenute unutrašnje teškoće EU. Naravno, nudili bi se veća pomoć, bliža saradnja, moguća integracija u Evropski ekonomski prostor. U materijalnom smislu bi to sigurno pomoglo.
Međutim, već danas je EU sve manje uspešna u "pakovanju" podrške zemljama Istočnog partnerstva na način koji daje pozitivne impulse i gleda u budućnost.
Isto se može videti na Zapadnom Balkanu - 20 godina odloženih perspektiva i neodržanih obećanja značajno su oslabili EU kredibilitet, posebno pitanje vizne liberalizacije za Kosovo ili stalno odlaganje početka pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Autor navodi da materijalni podsticaji EU sve manje pomažu i ističe da je izgubljen politički zamah.
Alternativa bi bila oživljavanje koncepta pridruženog članstva. Na prelazu iz drugog milenijuma u treći ta ideja je odbačena kao promocija isključivo simboličke politike. Međutim, mračna vremena zahtevaju blistave simbole, navodi autor.
Prednost pridruženog članstva je što može lako da bude realizovano. Pridružene članice imale bi pristup istim beneficijama koje su već dobile kroz sporazume o pridruživanju sa EU. Njih bi mogli da prate dodatni podsticaji. Bilo bi im uskraćeno puno učešće u institucijama EU a može se razmišljati i o statusu posmatrača. Na taj način bi put do punopravnog članstva mogao da traje duže a da ne izazove trajno razočaranje, navodi autor.
Naravno, istakao je on, promena politike pristupanja je bolna. Ali, takva su vremena. Slanjem snažnog političkog signala "asocijacijskoj trojki" EU bi mogla da izađe iz parališuće defanzive koja preti njenoj reputaciji i njenom političkom kapitalu na dugi rok, zaključio je Vitkovski.
Izvor: EUobserver.com
Foto: Shutterstock.com
