Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava

Održavanje Parade ponosa pogrešno se u javnosti interptetira kao uslov za ulazak u EU umesto kao problem ljudskih prava i obaveze države da obezbedi građanima pravo na slobodu okupljanja. Sadašnje procene nadležnih ministarstava govore da realno postoje uslovi za održavanje Parade ponosa najesen u Beogradu. I pored povišenog rizika za ljudska prava zbog ekonomske krize vlasti uspevaju da ih štite, broj slučajeva motivisanih verskom i nacionalnom netrpeljivošću stagnira i pada, ali je stanje daleko od idealnog. Srbija će u narednom periodu morati intenzivnije da radi na suzbijanju višestruke diskriminacije. Nismo prihvatili pet od ukupno 144 preporuke Saveta UN za ljudska prava jer se nisu stekli uslovi za njihovu primenu. Preduzimaju se koraci na usklađivanju Zakona protiv diskriminacije sa evropskim propisima i nadležno ministarstvo je u vezi s tim zatražilo pomoć stručnjaka EU.

Razgovarala Maja Poznatov

Kako se Srbija izjasnila o preostalih 12 preporuka Saveta UN za ljudska prava iz januara?

Mi smo dobili 144 poruke, a tih 12 smo ostavili da se naknadno izjasnimo pre svega jer delegacija Srbije nije imala predstavnike svih ministarstava. Od tih 12 preporuka rekli smo da sedam možemo odmah da prihvatimo a nismo bili u mogućnosti da prihvatimo obavezu da ratifikujemo određene konvencije koje iziskuju zaista velika sredstva u ovim uslovima.

Postoji pet preporuka za koje je Srbija u ovom trenutku odgovorila da nismo spremni da preuzmemo tu vrstu obaveze jer cilj nije samo da se izjasnite da prihvatate preporuku a da nakon toga nema implementacije.

Za koju konvenciju se, na primer, nisu stekli uslovi da Srbija preuzme obavezu?

Imamo, recimo, Konvenciju o pravima radnika migranata. To je konvencija o kojoj se već duži vremenski period u Srbiji razmišlja kako da se ratifikacijom preuzmu obaveze i da li bismo zapravo mogli da ispunimo obaveze iz konvencije.

Prihvaćena je preporuka da se LGBT osobama obezbedi pravo na slobodu izražavanja, odnosno održi Parada ponosa. Da li postoji mogućnost da bezbednosni razlozi ponovo prevagnu i da se ne održi ta manifesticija? U kakvom bi se položaju Srbija onda našla kada je reč o ljudskih pravima?

Kada je reč o održavanju Prajda, imam potrebu da istaknem da se vrlo često pogrešno u našoj javnosti govori o tome da je Prajd uslov za ulazak Srbije u EU, da ako ne bude održan Prajd Srbija neće ući u EU. Dakle, potpuno se prelazi sa terena ljudskih prava gde zapravo i jeste osnovna tema i osnovni problem - tu se govori o pravu na slobodu okupljanja i o tome da je država obavezna da to obezbedi svojim građanima, pa naravno da se to odnosi na pripadnike LGBT zajednice.

Druga stvar, veoma često se pogrešno interpetira da se mere koje Srbija preduzima na unapređenju položaja LGBT osoba odnose na omogućavanje zaključenja brakova, usvajanja dece i drugo.

Svi ti senzacionalistički naslovi u medijima, kada imate zaista velike ekonomske probleme u zemlji, ne doprinose da se položaj LGBT osoba i razumevanje njihovih problema unapredi. Doprinose samo dodatnoj homofobiji u srpskom društvu.

Kada govorimo o Prajdu ove godine, mislim da je vlada ove godine pokazala zrelost i spremnost da o ovom problemu vrlo otvoreno razgovara sa organizatorima Prajda. Mi već dva meseca praktično imamo sastanke.

I nije Prajd samo šetnja, nije to manifestacija koja traje jedan dan. Cele te nedelje biće organizovani brojni okrugli stolovi o nekim redovnim, životnim problemima sa kojima se pripadnici LGBT zajednice suseću, razmenjivaće se iskustva sa zemljama u okruženju i, naravno, završiće se sa šetnjom.

Ono što u ovom trenutku govore predstavnici i Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde i državne uprave jeste da realno postoje uslovi da se Prajd i održi. I ja verujem da mi idemo u tom pravcu.

Da li bi Srbija u dogledno vreme mogla da dobije zakon o registrovnim istopolnim zajednicama? Bila je najavljivana rasprava o rešenjima koje je pripremio Centar za unapređenje pravnih studija.

To je slična tema kao i pitanje Prajda. Onog trenutka kada je Centar za unapređenje pravnih studija saopštio da ima izrađen model zakona, tog trenutka su osvanuli naslovi u medijima u Srbiji da je Srbija na putu da ozakoni gej brak.

Apsolutno se niko nije udubio u to šta zapravo taj zakon podrazumeva, da nema reči ni o braku ni o usvajanju ni o izjednačavanju bračnih zajednica niti kršenju Ustava koji vrlo jasno definiše šta je brak, već se naprosto radi o predlogu jedne nevladine organizacije o tome kako može da se unapredi svakodnevni život LGBT zajednice - kako da se prevaziđu problemi ljudi koji žive 15 ili 20 godina u takvoj zajednici a imaju neke imovinske probleme ili problem poseta u bolnicama.

Na tim konkretnim problemima i njihovom rešavanju moramo raditi i naravno da će se dobra rešenja verovatno naći i u nekim zakonskim tekstovima ili izmenama zakona, ali Vlada Srbije u ovom trenutku nije takav zakon izradila. Mi u ovom trenutku kao Vlada Srbija ne vodimo nikakvu raspravu o tom pitanju ali, svakako, da sve inicijative koje dolaze iz nevladinog sektora treba da se razmatraju i da se vidi da li doprinose unapređenju ljudskih prava u Srbiji.

Kada je reč o diskriminaciji, šta je akutni problem u Srbiji, gde je ta pojava najviše izražena?

Sva istraživanja pokazuju da su u Srbiji romaska zajednica i LGBT osobe u najvećem riziku od diskriminacije. Ali, ja ne bih htela da se to svede na priču samo o dve osetljive društvene grupe. Jako težak je položaj osoba sa invaliditetom i žena, pogotovo žena u ruralnim područjima.

Višetruka diskriminacija je nešto sa čim se u narednom periodu moramo pozabaviti. Mi smo u Strategiji izdvojili devet osetljivih grupa navodeći mere za svaku grupu ponaosob ali se veoma često dešava da imate osobu sa invaliditetom koja je pritom žena, često i pripadnik manjinskog naroda, a može da tripi i nasilje. To je problem na kome se u narednom periodu u Srbiji mora intenzivnije raditi.

Koliko ekonomski i socijalni problemi utiču na stanje u oblasti ljudskih prava u Srbiji? Da li jačaju verska i nacionalna netrpeljivost?

U uslovima ekonomske krize u svakoj zemlji, pa i u Srbiji, ljudska prava su u veoma visokom riziku. Međutim, uprkos teškim ekonomskom uslovima, mi uspevamo ne samo da održimo stepen zaštite ljudskih prava nego da ih čak podižemo na lestvicu više. To nije stav samo ove vlade i Kancelarije za ljudska i manjinska prava već to pokazuju svi izveštaji ugovornih tela kojima podnosimo izveštaje i posete velikog broja državnih zvaničnika Srbiji.

Kada govorimo o verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti, istraživanja i broj prijavljenih slučajeva govore o tome da stagnira čak i pada broj ovakvih zabeleženih slučajeva i to je dosta dobro.

Izveštaji nezavisnih organizacija su, međutim, kritički nastrojeni i ukazuju da i dalje mora da se radi na poboljšnaja ljudskih prava.

Ja mislim da ima puno toga da se radi i sve ono što dolazi kao vid kritike zapravo predstavlja i podsticaj. Daleko od toga da možemo govoriti o tome da su uslovi idealni, da su ljudska prava apsolutno zadovoljena u Srbiji. Broj nezaposlenih ljudi i žena u Srbiji, broj dece koja žive u institucijama vam već govore da postoje problemi.

Mislim da su pred nama godine u kojima ćemo imati još veći broj izazova, a nadam se i više sredstava da bi se ti problemi mogli bolje i intenzivnije rešavati.

U Srbiji još nije uspostavljen mehanizma za praćenje pojava diskriminacije i primene zakona. Šta se čini na tom planu, da li je u izgledu da se takav sistem uskoro uspostavi?

Izvesna evidencija je već uspostavljena u Kancelariji poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Kada govorimo da li se na nivou Vlade prati zakon, postoji baza podataka koja je izrađena pre par godina, ali nije stavljena u funkciju.

Kancelarija za ljudska i manjinska prava je pokrenula seriju razgovora sa Ministarstvom pravde i državne uprave i Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike i svima onima koji su zaduženi za oblast ljudskih prava da vidimo koji bi organ vodio tu evidenciju, odnosno bazu podatka.

Što se tiče Kancelarije za ljudska i manjinska prava, mi smo spremni da tu bazu počnemo da ažuriramo ukoliko se svi u ovom procesu saglase da je to naš posao. Izvorno, u uredbi o osnivanju Kancelarije mi nemamo tu vrstu nadležnosti, ali ne bežimo od toga da, ukoliko možemo da doprinesemo da se uspostavi bolja evidencija, takvu bazu i mi vodimo.

Ta baza bi podrazumevala da svi organi u Vladi Srbije dostavljaju podatke o svim slučajevima diskriminacije, evidenciji koju vode - da li su to slučajevi diskrimnacije na radu, u oblasti obrazovanja ili neki drugi u zavisnosti o kom ministarstvu je reč.

Koliko je usvajanje Strategije prevencije i zaštite od dirkriminacije bilo bitno za evropske integracije i da li su nakon javne rasprave unete neke bitnije izmene u taj dokument?

Ja bih prvo rekla da je Strategija za borbu protiv diskriminacije dokument koji je važan za građane Srbije. Naravno da je značajan za proces pridruživanja EU, posebno sada kada govorimo o otvaranju pregovora jer se ceo jedan deo poglavlja 23 odnosi na antidiskriminacionu politiku.

Poseban kvalitet Strategije jeste način na koji je ona rađena. To je verovatno jedna od retkih strategija gde je 80% posla bilo vezano za aktivnosti nevladinih organizacija a oko 20% posla su na sebe preuzeli predstavnici ministarstava.

Imali smo veliki broj okruglih stolova od severa do juga Srbije, predstavljali smo predložena rešenja i razgovarali i sa građanima i predstavnicima lokalnih samouprava da vidimo koliko taj dokument može zaista da zaživi u praksi. Na kraju, kada je otvorena zvanična javna rasprava, dobili smo mali broj komentara.

Nakon Strategije sledi donošenje akcionog plana za njeno sprovođenje. Koliko ekonomska situacija, odnosno mere štednje, utiču na planiranje tih aktivnosti?

Jako je bitno da akcioni plan bude donet od kraja ove godine kako bismo u 2014. godinu ušli već sa predviđenim merama koje ćemo realizovati u toj godini. Veliki broj aktivnosti koje će sadržati akcioni plan, već je negde stavljen na papir, tako da će ovaj proces biti dosta brz. Bitno je da se za akcioni plan održi javna rasprava kao i za strategiju.

Jedan broj tih mera ne iziskuje finansijska sredstva, kao što su izmene zakona i podzakonskih akata. Imate i aktivnosti poput sastanka Republičkog saveta za manjine a jedna od mera će biti da se ovaj savet sastaje obavezno dva puta godišnje.

Naravno, ministarstva će morati da predvide i sredstva iz budžeta ali postoji veliki broj projekata koji se u Srbiji realizuje a tiču su osetljivih grupa na koje se odnosi i Strategija. Naša želja je da akcioni plan sva ta sredstva uveže i da se time doprinese primeni Strategije.

Kancelarija za ljudska i manjinska prava zajedno sa Kancelarijom poverenice za zaštitu ravnopravnosti već realizuje sredstvima EU projekat "Implementacija antidiskriminacionih politika" u Srbiji.

U izveštajima Evropske komisije o Srbiji se ukazuje da je potrebno dodatno uskladiti Zakon protiv diskriminacije sa direktivama EU. Šta se na tom planu čini, na šta se te preporuke konkretno odnose?

Kancelarija za ljudska i manjinska prava učestvuje u tom procesu, a izmene tog zakona su u nadležnosti Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Poslednja informacija koju imam jeste da je Ministarstvo zatražilo pomoć eksperata EU o tome kako treba izmeniti zakon. To je dobro jer će otvaranje pregovora (o članstvu u EU) staviti u prvi plan, pored Strategije za borbu protiv diskriminacije, i ovaj zakon i dobro je što smo u taj proces ušli blagovremeno.

Kako ocenjujete stanje ljudskih prava u svetlu predstojećih pregovora o članstvu sa EU, s obzirom da bi na jesen trebalo da počne analitički pregled zakonodavstva u poglavlju 23 kojim su ouhvaćena i ljudska prava?

Mislim da imamo dobre zakone, imamo strategiju, sada ćemo videti kako će se ući u implementaciju. Iskustva zemalja u okruženju pokazuju da se u narednom periodu moraju odrediti rokovi i osobe u vladi koje će biti odgovorne za primenu tih aktivnosti koje se predvide. Za nas u Srbiji je bitno da te dobre propise i strategije počnemo da primenjujemo.

Kancelarija za ljudska i manjinska prava je imala obavezu da donese dva dokumenta - Strategiju za borbu protiv diskriminacije i Akcioni plan za primenu Strategije za unapređenje pobložaja Roma, što smo učinili. Uradili smo i deo koji se tiče uspostavljanja Saveta za manjine, Saveta za unapređenje položaja Roma na nivou vlade, inicirali smo izmene, takođe, nekih delova uredbe o finansiranju nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Koliko je bitna uloga civilnog društva u predstojećim pregovorima, s obzirom na značaj nevladinih organizacija u oblasti ljudskih?

Jako je bitna uloga civilnog društva i mislim da je Kancelarija za evropske integracije poslala vrlo jasnu poruku da će u pregovorima učestvovati svi oni koji mogu da doprinesu. Daleko od toga da pregovore mogu da iznesu samo državni službenici - i eksperti i predstavnici civilnog društva, svi su apsolutno u ovom procesu dobrodošli.