Virginija Langbak, direktorka Evropskog instituta za rodnu ravnopravnost (EIGE)

Srbija je prva zemlja van Evropske unije koja je dobila Indeks rodne ravnopravnosti koji će biti i zgodan alat u procesu pregovaranja o članstvu u EU.  Pored toga, indeks Srbije ima i regionalnu komponentu, što do sada u Evropi nije bio slučaj. Srbija je u mnogim oblastima čak i bolja od evropskog proseka, na primer u procesu političkog donošenja odluka, a zaostaje za evropskim prosekom u rodnoj ravnopravnosti u domenu rada i raspodele vremena.

Kakav je značaj indeksa za evropske integracije Srbije?

Za nas u Evropi je indeks bitan i tako je postavljen da bismo pratili stanje stvari. Podeljen je na domene politika Evropske komsije, kako se one razvijaju i sprovode u EU. Za Srbiju je dodatna prednost što indeks postaje zgodan alat u samom procesu pregovaranja o članstvu u EU jer može da pokaže po oblastima kakvo je stanje stvari i koliko toga preostaje da se uradi. Srbija naravno ima obavezu prilagođavanja evropskim pravnim tekovinama kroz proces pridruživanja, ali jednostavno je zgodan alat koji od oblasti do oblasti pokazuje gde stojimo, gde smo i koliko treba još uraditi tako da i za Srbiju kao i Evropu, indeks je jedan alat za praćenje stanja stvari, za monitoring i izvođenje zaključaka.

Jedna pionirska stvar u Srbiji je što je indeks koncipiran da ima i regionalnu komponentu, što do sada u Evropi nije bio slučaj. Imamo posebne pokazatelje za Vojvodinu. Kao rekacija na to, već se čuje da recimo španska provincija Baskija želi da ima svoj posebni indeks, isto tako recimo Flamanci u Belgiji. Možemo da kažemo da su Srbi to prvo uradili.

Zašto je baš Srbija prva iz regiona koja je dobila indeks?

Mislim da je Srbija izabrala indeks, da bude zemlja koja će dobiti indeks, i ja sam veoma srećna zbog toga. Mi smo u Institutu veoma srećni i ponosni na Srbiju zbog toga. Uvek mora da postoji u ovakvim situacijama nečija lična posvećenost, lični angažman, ja mislim da je u ovom trenutku bio jako bitan angažman zamenice premijera (Zorane Mihajlović), koja je zalegla za to, jer je potrebno s jedne strane obezbediti veliku političku volju, momenat za to, plus uložiti veliki rad za obezbeđivanje podataka i svega ostalog što prati.

https://www.euractivdev.com/images/stories/videos/flv/47200.flv

Da li je bilo problema oko podataka i da li su uporedivi sa evropskim podacima?

Ne, podaci u Srbiji su veoma kvalitetni. Naši stručnjaci dva puta su dolazili ovde da vrše obuke. Podaci su dobri, parametri su dobri, kvalitetni, uklapaju se u norme Eurostata, kao što i ostali srpski podaci zadovoljavaju Eurostatove norme, kvalitet ovih podataka je analogan.

Promenili smo samo jedan parametar koji se odnosi na radno mesto. Naime, u Evropi imamo pokazatelj koji pokazuje stres na radnom mestu, odnosno rokove u vezi sa trajanjem sastanaka na poslu i ispunjavanja tih radnih obaveza. U Srbiji nije mogla da se nađe analogija pa smo uzeli pokazatelj promenljivog početka i završetka radnog vremena kao nešto što utiče na povećanje stresa na poslu.

Gde je Srbija dobra?

Dobar znak je što postoje mnoge oblasti u kojima je Srbija čak i bolja od evropskog proseka, na primer žene su veoma zastupljene u procesu političkog donošenja odluka. Isto tako, situacija je u domenu bankarstva izuzetno dobra, žene su veoma zastupljene.

Još jedna interesantna oblast su javna preduzeća, trenutno se odvija debata da li treba uvesti kvote za zapošljavanje žena u javnim preduzećima ili ne, ta debata je dosta vruća, dosta živa. Podseća me na situaciju u Italiji od pre par godina gde je su kvote u preduzećima bile jedna od stvari koja je bila na dvevnom redu bile su kvote u javnim preduzećima. Nisu uveli kvote kao posledicu te rasprave, međutim, rasprava je bila toliko razvijena, toliko se puno pričalo o tome, toliko su bili usijani oko svega toga da je u stvari rezultat u javnosti bio čak i bolji nego da su uveli kvote, pošto se toliko govorilo o tome da je stvarno promenjen način razmišljanja.

Tako da u mnogim stvarima Srbija spada u prvih deset evropskih zemalja ako posmatramo svih 28 zemalja članica Unije, pogotovo u procesu političkog donošenja odluka.

A gde zaostaje?

Kada je reč o slabijim pokazateljima, vidljivi su prevashodno kod radnog okruženja za žene. Potrebno je imati više fleksibilnosti u rasporedu radnih sati, raspodeli onoga što je radno vreme i onoga što nije, odnosno mogućnosti da se uspostavi jedna ravnoteža između onoga što je posao i onoga što je porodica, i za muškarce i za žene, briga o porodici, deci.

Isto tako, situacija je loša u domenu zapošljavanja. Znamo da je opšta nezaposlenost u Srbiji veoma visoka, pa još viša nezaposlenost žena. Ako žene nemaju posao, ne mogu da se zaposle, onda definitivno nisu nezavisne.

Rezultati Srbije su slabi i kod raspodele vremena u danu, ako upoređujemo muško i žensko vreme, satnice. Žene u proseku u Srbiji mnogo veći broj sati troše na održavanje kuće, kuvanje, spremanje. Malo je bolji balans potrošnje vremena muškaraca i žena kada se radi o brizi o deci. Kada se sve sabere, zaključak je da su žene veoma malo nezavisne zbog svega toga, tako da je potrebno mnogo raditi na promeni stereotipa oko tradicionalno muških iženskih poslova kako bi se menjala svest.

Da li su kvote rešenje?

Kvote jesu dobra stvar u ovom trenutku, ali treba imati na umu da su kvote kao takve jedna privremena mera i ne bi trebalo da ostanu nešto što je trajno. Kvote su tu dok društvo ne dostigne zrelost, i onda kada se postigne puna svest o rodnoj ravnopravnosti, za njima neće biti potrebe.

S druge strane, možemo da postavimo pitanje zašto ne bi bilo kvote za muškarce. Jer, ako bismo rekli da u politički život, javni, privredni, biramo 40% muškaraca, 40% žena, i da je 20% slobodan domen, pa koga izaberu. Situacija se onda drastično menja, jer u ovoj situaciji kad imate kvote za žene, kvote podrazumevaju nekakve kriterijume. Za muškarce nemamo kriterijume, pretpostavlja se da su oni, kada ih predlože, dobri, kompetentni i tako dalje, a ako imate kvotu za jednu grupu, onda se o toj grupi mnogo više priča, razmišlja o tome šta treba da ispune pripadnici te grupe da bi bili izabrani, i, naravno, kriterijumi su posledica toga.

Ako su žene ravnopavne, zbilja, šta će im onda kvote, pogotovu kriterijumi, jer ako imamo kriterijume, a priori podrazumevao da nije sposobna da nešto radi nego treba neki kriterijum da ispuni.

Među amandmanima na budžet Srbije za 2016. našlo se i nekoliko zasnovanih na rodnoj ravnopravnosti. Šta mislite o tome?

Naravno da je veoma dobro da postoje ovakve stvari, i ako ne postoje predlozi, ako se ne predlažu amandmani, ako se ne radi na tome, onda je jednostavno tišina i nije u oku javnosti, zaboravi se na to. Ovo je bitno, dobro, stvari su onda vidljivije, i još je dobar pokazatelj u Srbiji što je to jedna politička grupa, koja je predlagač, koja pokriva ceo politički spektar što znači da je prepoznato kao važna problematika, postoji jedna vrsta konsensusa i podvlači važnost cele stvari. I što su stvari prisutnije, u slučaju rodne ravnopravnosti, što se više o njima govori, lakše se posle meri uspeh neke politike.

Koje su najbolje pozicionirane zemlje u EU?

Sever EU je, po svim ovim našim pokazateljima i indeksima daleko najrazvijeniji u Evropi. Prednjače skandinavske zemlje, zatim ide Holandija. U Skandinaviji je od domena donošenja odluka, javnog života, od samog početka, od rađanja dece, jednakost prisutna na neki način pa se to posle preliva i na ove javne oblasti života.

Recimo, čim se dete rodi, roditelji su već generacijama tradicionalno podstaknuti da se razmišlja o tome koje boje da mu se kupuju odelca, da li da se kupuju samo lutke ako je žensko dete ili samo autići ako je muško, tako da je ideja da se od nultog trenutka ne pravi takva segregacija.

Isto tako, u nekim drugim društvima tradicionalno je da se devojčice od malena uče da kuvaju da im to bude uobičajeno posle kad porastu, ali mi se trudimo u Skandinaviji da se sve te stvari uravnotežuju. I naravno, postavlja se pitanje kako sve to utiče na jednakost ili rodnu ravnopravnost, naravno da utiče zbog toga što je prisutnije u kulturi kao jedan kulturni standard u severnjačkim zemljama.

Diskriminacija po više osnova. Kako je iskoreniti?

To je složena situacije, teško pitanje. Međutim, i u Evropi i u EU je isto tako dosta problematično. Neke stvari smo sada razvijali za evropski indeks, nismo ga uveli još uvek u srpskom indeksu, pokazatelji, odnosno indikatori kada imamo sticaj okolnosti, kada se preklapaju rodni i neki drugi parametri. Recimo, stara žena je ugroženija od starog muškarca, ili žena koja je invalid je u težoj poziciji nego muškarac invalid, žena Romkinja je u težoj situaciji od Roma muškarca, lezbejka je u okviru zaštite LGBT prava verovatno u težoj situaciji, često više diskriminisana, nego gej muškarci.

Problematika je veoma izazovna, teška, nemamo još uvek rešenje u Evropi, rade se analize i pokušavaju da ustanove koji su uzroci tog dodatnog pogoršanja situacije, veće ugroženosti kada imamo preklapanja ovih parametara.

Ne znam ni za jednu zemlju u EU za koju bih mogla da kažem da je to sve rešeno i da su svi problemi pokriveni, i da je to sve kako treba. Puno toga je potrebno, da biste to rešavali treba prvo da imate zakonsku osnovu. Ali, kad imate zakon, potrebno je da populacija bude zainteresovana. Informisana o tome, da znaju šta su im prava. Pa onda ko će ta prava da štiti, priča o poverenicima. Problematika je i dalje živa, radi se na tome u svim evropskim zemljama i uvode se mehanizmi da se ova zaštita poboljša.

Kako sprečiti nasilje nad ženama?

Nasilje jeste jedan od najvećih, odnosno najveći problem pogotovo kada gledate žene žrtve nasilja, bilo da je porodično ili neko drugo. Postoji čitava lepeza posledica, od fizičkih povreda, preko psihološke ugorženosti, stigmatizacije, do nemogućnosti da radi, čime ulazi u začarni krug, tako da nasilje utiče na sve.

Pokušavamo da vidimo koji su uzroci i kako do te situacije dolazi, i opet imate te kulturne podele, zavisno od zemlje do zemlje, ako je društvo takvo da muškarci veruju u njemu da mogu da kontrolišu ženu, da imaju pravo da kontrolišu ženu, onda obično nedostaje reakcija društva i javnosti.

U razvijenijim društvima, ravnopravnijim, ne prihvata se nasilje, odnosno više se reaguje na njega jer jednostavno ne postoji više kod prihvatanja muške superiornosti, prava na kontrolu.

Situacija u Srbiji je, ako uporedite s ovim, još uvek dosta loša, mnogo toga je pokriveno, tajno, postoji strah od stigmatizacije, žene ne prijavljuju nasilje i imate takvu situaciju.

Video: Beta